Jabuka

Jabuka

Pored puta koji vodi od Pančeva ka selu Jabuka, nalazi se mesto koje su nemačke okupacione snage koristile za streljanje Jevreja i Roma tokom jeseni 1941. godine. Ljudi su iz logora Topovske šupe u Beogradu kamionima prebačenido lokacije udaljene nekoliko stotina metara od mesta egzekucija, na koje su dovedeni peške u grupama. Na stratištu u Jabuci, po procenama jugoslovenske Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, ubijeno je više od deset hiljada ljudi. 

{{title}}

Učestalost egzekucija, kao i drugi tehnički razlozi, na primer, popravka mosta preko Dunava kod Beograda ili sabotaže i diverzije partizanskih boraca, često su bili problemi sa kojima je nemačka administracija morala da se suoči, kako bi svoj zadatakizvršilana najbolji, birokratski način: ubijanje određenog broja ljudi, zakopavanje leševa, sračunavanje broja vojnika ili policajaca potrebnih za svaku pojedinačnu akciju, broja kamiona koje je trebalo koristiti, goriva, municije i svih ostalih stvari. U ono vreme streljanja su vršena na više lokacija u okolini Beograda: u Jajincima, Deliblatskoj peščari, Bežaniji (Trostruki surduk), Rakovici, Kumodražu i, najzad, u selu Jabuka. 

{{title}}

Poručnik nemačke vojske Hans Diter Valter rukovodio je krajem oktobra 1941. godine jednim od tih streljanja, o čemu je napisao detaljan izveštaj koji i dan danas predstavlja vrlo važan dokument o dinamici masovnih streljanja u Srbiji tokom Drugog svetskog rata. Ovo mesto korišćeno je tokom čitavog rata i za streljanje drugih talaca, pretežno srpske nacionalnosti, a najviše zbog pripadnosti partizanskom pokretu otpora.

 

Izveštaj poručnika Valtera:

Prema sporazumu sa nadležnim SS, poveo sam izdvojene Jevreje odnosno Cigane iz zarobljeničkog logora Beograd. Kamioni poljske komandature 599, koji su mi stajali na raspolaganju, pokazali su se kao neprimereni iz dva razloga:

  1. Vozili su ih civili. Time tajnost nije zagarantovana.
  2. Svi su bili bez pokrivača ili cirade, tako da je stanovništvo grada videlo koga imamo u vozilima i kuda vozimo.

Ispred logora skupile su se žene Jevreja koje su lelekale i vikale kada smo odlazili. Mesto gde je egzekucija obavljana veomajepogodno. Leži severno od Pančeva i neposredno uz drum Pančevo-Jabuka, uz nagib koji je tako visok da se čovek na njega može popeti samo s mukom. Nasuprot ovom nagibu je močvarni teren, a iza reka. Prilikom visoke vode (29.10) voda je dopirala skoro do nagiba. Bekstvo zarobljenika timejemoguće sprečiti s malo ljudstva. Isto tako, povoljno je da je tamo peščano tlo, što olakšava i kopanje jama i time skraćuje i radno vreme. Prilikom dolaska, otprilike 1,5-2 km pre izabranog mesta, zarobljenici su iskrcani, stigli su pešice do mesta egzekucije, dok su kamioni sa civilnim vozačima smesta vraćeni, da bi im se pružilo malo mogućnosti da posumnjaju. Onda sam drum svim vozilima zatvorio zbog sigurnosti i držanja tajnosti. Gubilište je sa tri laka mitraljeza i 12 strelaca osigurano.

  1. Protiv pokušaja bekstva zarobljenika
  2. Za samozaštitu protiv mogućih prepada srpskih bandi.

Kopanje jama oduzima najveći deo vremena, dok se samo streljanje obavlja vrlo brzo (100 ljudi - 40 minuta). Komadi prtljaga i vrednosti prethodno su pokupljeni i u mom kamionu poneseni da bi bili predati NSV. Jednostavnije idestreljanje Jevreja nego Cigana. Mora se priznati da su Jevreji vrlo pribrano išli u smrt - stajali su veoma mirno dok su Cigani lelekali, vikali i stalno se pomerali kada su već stajali na mestu streljanja. Neki su još pre salve skakali u jamu i pokušavali da se naprave mrtvim. U početku se na mojim vojnicima nije videlo da ih je egzekucija potresla. Drugog dana već se moglo zapaziti da jedan ili drugi nema živaca da duže sprovodi streljanje. Moj lični utisak je da prilikom samog streljanja nema psihičkih kočnica.One,međutim,nastupaju kada se uveče u miru razmišlja.

 

Valter,

poručnik

{{title}}

U leto 1944. godine svi posmrtni ostaci žrtava ekshumirani su i spaljeni u okviru nacističkog plana uništavanja tragova počinjenih zločina poznatog kao „Zonderakcion 1005”. O tome postoje izjave očevidaca koji su taj proces posmatrali ili u njemu indirektno učestvovali. Iste godine, veća grupa iznemoglih mađarskih i bačkih Jevreja na „maršu smrti“ od borskog rudnika ka Mađarskoj, streljana je na obližnjem „malom stratištu“, udaljenom oko tri kilometra od Jabuke. Mesto je posle rata obeleženo drvenim spomenikom kojeg danas više nema.

Spomenik sa uređenim parkom, amfiteatrom i nastojničkom kućom na lokaciji streljanja sagrađen je 1981. godine i bio je namenjen održavanju komemorativnih svečanosti i edukaciji, kao centralno mesto posvećeno žrtvama nacističkog terora u Banatu. Spomenik u Jabuci je, iako oštećen i u očekivanju rekonstrukcije, i dalje mesto godišnjih komemoracija jevrejskih i romskih organizacija u kojima učestvuju i boračke i sindikalne organizacije, predstavnici grada, više ambasada, kao i škole.