Porajmos

„U cilju odmazde za 21 nemačkog vojnika, koji su pre nekoliko dana ubijeni kod Topole, (biti će) streljano 2.100 Jevreja i Cigana (...) 805 Jevreja i Cigana biće uzeti iz logora u Šapcu, a ostatak iz jevrejskog prolaznog logora u Beogradu...“ - Harald Turner.

Nakon prvog masovnog hapšenja u Jatagan mali, 29. oktobra, nove racije su dovele do masovnih hapšenja u IV kvartu, tačnije u Cvijićevoj ulici, kao i na teritoriji VIII kvarta, na Čuburi. Žandarmi ova dva kvarta nisu imali veliki posao kao njihove kolege prethodnog dana u Jatagan mali jer su u tim krajevima Romi određeni za hapšenje živeli u svega nekoliko ulica. Za razliku od Cvijićeve ulice i Čubure, trebalo je mnogo više policijskih snaga za raciju izvršenu istog dana u Marinkovoj bari gde je stanovništvo bilo pretežno romsko, kao i u delovima Pašinog brda koji su pripadali XI kvartu. Akcija je počela ranoujutru, upravo kao i prethodnog dana u Jatagan mali, na Čukarici i u Žarkovu. Oko četiri sata, nemačka vojska je opkolila ceo kraj, nakon čega su žandarmi i policajci išli od kuće do kuće i kupili muškarce, govoreći da će ići na saslušanje u lokalnu žandarmerijsku stanicu i da će se ubrzo vratiti svojim kućama, ili da će ići na seču drva na Adi. U tim haotičnim trenucima, neki su pokušali da se sakriju ispod kreveta ili kod nekog komšije, ali su i oni otkriveni ili potkazani i na silu odvedeni. Romi iz Marinkove bare kamionima su odvedeni u žandarmerijsku stanicu koja se nalazila u Osnovnoj školi „Branislav Nušić“, dok su uhapšeni sa Pašinog brda prebačeni u sedište XI kvarta u Ibarskoj. U oba slučaja zadržani su kratko vreme pa internirani u Topovske šupe. U izveštaju Vojnog zapovednika u Srbiji za komandanta Jugoistoka, napisanom u 13.15 sati tog, 29. oktobra, koncizno je zabeleženo: „Beograd: Uhapšeno 250 Cigana (Belgrad: 250 Zigeuner verhaftet)“

Treći dan odvođenja Roma, nemačke i kvislinške vlasti usmerile su se na preostale delove grada, pretežno periferijske, i na obližnja sela. Nastavili su pre svega akciju na Pašinom brdu, odakle su prethodnog dana odvedeni oni koji su živeli u delu koji je pripadao XI kvartu, blokirajući drugi deo koji je pripadao VII kvartu, i na Bulbulderu (na Zvezdari). Poslednji dan hapšenja Roma u Beogradu obuhvatio je i okolna sela koja su se nalazila pod nadležnošću Uprave grada Beograda. Žandarmi V kvarta sproveli su raciju u Višnjici uz pomoć Ljotićevih dobrovoljaca, najverovatnije potpomognuti od strane predsednika lokalne opštine. Nemaca nije bilo, kako će i sam predsednik opštine posvedočiti posle rata. U istom periodu, hapšenja su vršena na Banjici, na Dorćolu i u Mirijevu. Poslednjeg dana oktobra, žandarmerija i policija privele su posao kraju vršeći pojedinačna hapšenja po gradu, verovatno s ciljem da uhapse odbegle Rome ili pak one koji su se mogli „dodati“ već ogromnom broju odvedenih. Takav slučaj registrovan je, na primer, u nekoj kafani uBulevaru oslobođenja. Istog dana uhapšeni su pojedini Romi u Boleču i Senaji i odvedeni na Banjicu. Svi Romi uhapšeni u Beogradu biće streljani u roku od nekoliko dana zajedno sa poslednjim grupama Jevreja, uglavnom u Jabuci. Romi će biti hapšeni u narednom periodu i u drugim gradovima Srbije, pa često streljani u odmazdama. Mesec i po dana kasnije, jevrejske i romske žene i deca internirani su u novoosnovani logor na Sajmištu. Scenario je bio praktično isti kao kod hapšenja muškaraca. Za razliku od njih, većina će ipak biti puštena. Paralelno sa interniranjem jevrejskih žena i dece, s druge strane grada, u onim periferijama i u okolnim selima u kojima je krajem oktobra izvršena racija romskih muškaraca, bilo je u toku još jedno veliko kupljenje žena i dece. Način i dinamika hapšenja bili su prilično različiti, ali su razlog hapšenja i destinacija uhapšenih bili isti oni koji su važili za Jevreje iz centra grada. Naime, 10. i 11. decembra izvršena je i internacija romskih žena i dece, čiji su muškarci bili ubijeni u masovnim streljanjima mesec dana ranije, takođe u logoru na Sajmištu. Scenario je bio isti kao kod hapšenja muškaraca. Srpski žandarmi i policajci išli su od kuće do kuće, kupili sve žene i decu i kamionima ih odvodili u lokalne žandarmerijske stanice ili u sedišta kvartova i posle manje od sat vremena prebacivali na Sajmište. Nemačke snage nisu direktno učestvovale, nego su uglavnom nadgledale i vršile nadzor kako bi se sve odvijalo u najboljem redu:

[...] Odvedeni smo iz našeg stana u Jaše Ignjatovića 58a ja, moj brat Ljubomir Matić, star 16 god. i moje sestre: Katica, stara 7 god., Olivera, stara 4 god., svi rođeni u Beogradu vere pravoslavne, narod. srpske, i naša stara majka Mileva Stojanović, dom. stara 58 god. Naše odvođenje izvršili su tri agenta i dva žandarma, od kojih se jedan zvao Bora, podnarednik, komandir stanice Marinkova Bara, a drugi se zvao Nikola Gvozdešević. Imena agenata ne znam niti se sećam njihovog lika. Iz stana su nas odveli u školu Branislava Nušića gde smo ostali jedan sat, a zatim su nas kamionima oterali u logor na Sajmištu [...].

Romi su ispred logora silazili skamiona i u velikim grupamaprolazilikroz logorske kapije. Jevreji i Romi nisu bili izmešani, jer je za Rome bio određen poseban deo logorskog kompleksa. Logor se nalazio preko puta centra grada, na mestu gde je 1937. izgrađeno Beogradsko Sajmište. Velike zgrade i paviljoni, oštećeni tokom aprilskog bombardovanja, sređeni su na brzinu tokom novembra i početkom decembra 1941. godine. Radovi su povereni organizaciji TOT, a kao radna snaga korišćeni su preostali zatočenici Topovskih šupa, njih oko 300. Oko logora je postavljena bodljikava žica, a u paviljonima su izgrađene velike peći i ležajevi na tri ili četiri nivoa. Krovovi i prozori adaptirani su u žurbi i nedovoljno, tako da će kiša, vetar i sneg biti konstantna pojava u samim paviljonima. Mnogim Romkinjama ostala su urezana sećanja na teške trenutke - glad je bila najveći uzrok patnji. Opština grada Beograda učestvovala je u izgladnjivanju i indirektnom ubijanju logoraša, gledajući na njih kao na osobe čije potrebe zaslužuju da budu zadovoljene tek na kraju, ili možda nikad.

[...] U logoru su me tukli i terali na rad, terali su me da pijem vodu sa peskom. Ispod naših ležišta tekla je voda, pa smo se smrzavali od zime. Na ime hrane primali smo svega jedan obrok dnevno.

[...] Život u logoru je bio težak, zlostavljana sam od nekog Krausa, koji je vršio nadzor nad Ciganima. Od tuče bila sam sva otečena. Ubrizgavali su nam neke injekcije, od kojih je veliki broj žena umro.

[...] Pored ostalog što smo u logoru trpeli ja i moja ćerka smo bile i fizički zlostavljane od strane Krausa, nadzornika i to: mene je jednom prilikom udario pesnicom po licu i izbio mi 2 zuba kad sam čekala na sledovanje hleba a on je posumnjao da sam ja već primila, a moju ćerku je u dva maha tukao korbačem zato što se nije mogla odvojiti od dece kada je trebala da iznosi sa ostalima mrtve iz logora.

Bila je to neka vrsta prepoznavanja ili prihvatanja posebnog mesta u kategorizaciji čovečanstva koju je nacionalsocijalizam odredio u svom novom poretku: ponašanje birokratske strukture Opštine grada Beograda, tačnije Direkcije za snabdevanje (DIRIS), nije se uopšte razlikovalo od delovanja drugih nacističkih ili pronacističkih birokratija, a jedini problem verovatnojepredstavljao profit koji su neki službenici i snabdevači videli u tom velikom poslu, koji se ubrzo pretvorio u krađu, preprodavanje ili osvajanje proizvoda namenjenih logoru. Problem se, naravno, ticao odnosa s nemačkim vlastima, prvenstveno sa upravom logora, koja je morala često da dejstvuje kako bi logor dobijao dogovorenu količinu namirnica, lekova i drugih stvari. Manjak tih stvari mogao je da znači veći mortalitet, možda čak i pobune, odnosno određenu lepezu problema za mirno rešavanje jevrejskog i romskog pitanja u Beogradu i u Srbiji.

Mesec dana nakon interniranja jevrejskih žena i dece iz Beograda (i iz Banata, koji su se od avgusta nalazili u Beogradu), počelo je interniranje svih ostalih Jevreja iz Srbije. Sredinom januara dovedenajegrupa od oko 100 žena i dece iz Kragujevca, dok je 25. januara stigla grupa iz šabačkog logora. Oko 500 Jevreja, uglavnom žene i deca iz „Kladovskog transporta“, prebačeni su vozom do Rume pa peške do Sajmišta. U februaru su stigli Jevreji iz Niša i okoline, njih 282; 19. marta dovedena je grupa Jevreja iz Kosovske Mitrovice, Novog Pazara, Raške i izbeglica iz Beograda koje su italijanske vlasti predale u Prištini.

Glad i zima ubrzo su počele da seju smrt kako među Jevrejima, tako i među Romima. Najčešće su žrtve bile deca i starije osobe, najslabiji među zatočenicama. Majke su gledale kako im novorođena deca umiru u naručju i nisu mogle ništa da urade da ih spasu. U najgorim slučajevima, deca su imala tek nekoliko meseci ili su se čak rodila u samom logoru: Cveta Ibišević, rođena u logoru i umrla posle mesec dana, Ljubomir Mirković, star 9 meseci, Đura Stanojević, dete od 4 godine, Petka Ibrahimović, 13 godina, Milena Draganović, 60 godina, Stana Todorović, 55 godina, samo su neka od imena stradalih na samom Sajmištu.

Za razliku od Jevreja, za koje, osim u pomenutim slučajevima, nije postojala nikakva mogućnost za spas, Romkinje i njihova deca mogli su da barem pokušaju da izađu iz kandži svojih dželata. Iako za muškarce praktično nije bilo vremena da se pozivaju na raniju naredbu šefa Upravnog štaba Turnera, po kojoj svi koji su mogli da dokažu stalnu nastanjenost u Beogradu je predviđeno brisanje sa spiskova „Cigana“, u slučaju žena i dece na Sajmištu, iskustvo sa njihovimmuževima, sinovima, očevima i komšijama, kao i više vremena na raspolaganju, odigrali su ključnu ulogu u spasavanju mnogih života. Već posle nekoliko dana od hapšenja, naime, prve grupe Romkinja puštene su iz logora jer su uspele da pribave potrebnu potvrdu kojom se mogla dokazati nastanjenost u glavnom gradu Srbije. Rođacibi senajčešće pomoću krštenice interniranih žena i dece obraćali predsedniku opštine ili predsedniku lokalnog kvarta koji je trebalo da potvrdi verodostojnost priloženih dokumenata. Molba bi dalje išla Specijalnoj policiji, odnosno Policiji za Jevreje i Cigane, a odatle je upućivana nadležnim nemačkim vlastima odnosno Ajnzacgrupi koja je kontrolisala logor. Poslednji korak bilo je potpisivanje potvrde od strane komandanta logora „Sajmište“ kojom bi se ljudi za koje se tražilo „pomilovanje“ brisali sa spiskova Cigana i puštali iz logora.

 

Ovo su možda poslednje reči koje upućujem vama moja mila djeco uoči moga polaska u logor. Stara sam i iznemogla usled mnogih trzavica koje sam pretrpela u zadnje vreme. Vi ste mladi pa ako Vam Bog živote pokloni opet će te biti sretni sa svojim vjernim drugaricama. Ali ja sigurno ove patnje u ovoj zimi neću preživjeti. Zato da znate da su moje misli dokle god u meni život postoji samo kod Vas bile i samo sam željna bila da Vas još jednom vidim, al nije mi suđeno bilo. Tvoja Ruža kako vjerno i poštovano izdržala je kraj mene do zadnjeg časa, i ako Vam Bog da da se u životu nađete budite sretni i zadovoljni do kraja svoga života. Njoj zahvaljujem da sam izdržala ove teške dane. Da je mogla ona bi i dalje ostala uzame ali i od nje su me odvojili. Zato ostavljam šta god imadem još u kući njoj a ako ona hoće može da se deli s Vama. Ako se vratim i budem sretna da Vas još jednom zagrlim za mene će na vas uvjek biti mjesta to znam pouzdano. Sada neću više da pišem jer reči čime moj bol mogla opisati nemam i zato moja djeco ostajte mi sretni sa svojim milima.

Ljubi Vas u duhu Vaša Mama

Zločinci

Iako je u pogledu delovanja okupatorske vlasti i kvislinškog aparata pitanje Roma bilo rešeno već 1942. godine, najverovatnije je da se stav prema njima nije promenio. I dalje su smatrani „Ciganima“, kao što je to bilo i pre rata i tokom prve dve godine rata, odnosno građanima drugog reda, tako da se i sama reč „Cigani“ i dalje pojavljivala u dokumentima kvislinške aparature. Međutim, ratne okolnosti dovele su do druge situacije, koja će za mnoge Rome u Srbiji biti sudbonosna, zbog uloge koju će četnici Draže Mihailovića imati do kraja rata. Kao što je već bilo jasno u jesen 1941, njihov glavni neprijatelj nije bio okupator, nego partizani predvođeni KPJ. »Četnici su zato započeli borbu za vlast, napadajući sve više partizane i stavljajući se sve češće u položaj saradnika okupatora i kvislinga. U samoj Srbiji njihove mete bili su svi partizani, njihove porodice i njihovi simpatizeri, uključujući, naravno, i one za koje se sumnjalo da podržavaju komuniste. U nekim slučajevima, i Romi su spadali u tu kategoriju i njima je bila namenjena strašna sudbina. Ipak, ostaje legitimna sumnja da su oni bili ubijani upravo kao Romi, a ne kao partizanski jataci:

Predsednik opštine Ćuprija, ljotićevac, raselio je u toku 1942. godine preostale Rome u susedna sela. Grupa ruskih Roma, koji prethodne godine nisu potražili utočište u Beogradu, našla se u selu Vlaška. Tu ih je u noći između 8. i 9. septembra 1942. godine opkolila grupa četnika i oterala na obalu Morave: svukli su ih, zaklali svih28, među njima žene i decu i bacili ih u reku.93

Drugi poznati slučaj desio se u centralnoj Srbiji. U selu Kopljare, u blizini Aranđelovca, u noći između 25. i 26. decembra 1943. godine, četničke jedinice potčinjene komandantu Nikoli Kalabiću, zaklale su 24 osobe, od kojih 20 Roma, jer su navodno bili komunistički jataci.

U svom izveštaju Draži Mihailoviću, sam Kalabić piše:

„U Kopljarima uhvaćeno na spavanju i poklato 24 aktivna komunista od kojih su 20 Cigani, koji su priznali da su bili takozvani ‚jarugaši‘, danju rade svoje poslove kući, a noću u akciji. Sve sam poklao.“94

Događaj je zabeležila i Nedićeva žandarmerija, koja o ubijenim Romima daje dodatnu informaciju:

„Noću 25/26. om. četnici DM zaklali su u selu Kopljaru, sreza orašačkog, Gavrilović Milutina, opštinskog delovođu, Milanovića Radojicu i Savkovića Tihomira, zemljoradnike i 15 Cigana i 4 Ciganke i spalili sve ciganske kuće u selu, kao i kuće dvojice seljaka čiji se članovi porodica nalaze u partizanskim redovima. Delo je izvršeno zbog saradnje ubijenih sa partizanima.“95

Četnici, koji su s jedne strane očajnički pokušavali da uspostave nekakvu kontrolu nad određenim teritorijama u Srbiji i ostalim delovima Jugoslavije, s druge strane su se u više navrata upustili u proces realizacije političkog programa stvaranja etnički čiste Velike Srbije. U tom smislu, i četničke snage su počinile razne zločine nad Romima muslimanske vere, koje je, zajedno s drugim muslimanima, trebalo istrebiti ili na neki način odstraniti sa buduće srpske nacionalne teritorije.

U ovom drugom slučaju, zločini su bili najmasovniji i pogodili najviše stanovnika u jugozapadnoj Srbiji, odnosno u Sandžaku. Postoje ozbiljne indicije da su u pokoljima u kojima je ubijeno više od 8.000 žena i dece, stradali i mnogi Romi.96

Romi koji su bili žrtve terora snaga pod komandom Draže Mihailovića, čak i ako se ne mogu smatrati za žrtve nacionalsocijalističko plana istrebljenja, ipak su bili žrtve genocida koji je izvršen od strane četnika nad muslimanima i koji je, pored jugozapadne Srbije, obuhvatao Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu. Koliko je tu bilo Roma ubijenih od strane četnika, i da li je postojao plan istrebljenja Roma, odnosno kakav je trebalo da bude njihov položaj u budućoj Velikoj Srbiji, ostaje otvoreno pitanje, koje druga istraživanja treba da proučavaju.

U procesima koji su vođeni posle rata ispred Vojnih sudova jugoslovenskih vlasti nad ratnim zločincima, pitanje genocida nad Romima izgleda nikad nije uzeto u obzir. U presudi Turneru, Kiselu i drugima, iako se često navodi njihova odgovornost u ubijanju Jevreja, nikad se ne spominje ubijanje Roma. To se dešava i kad se spominje naredba od 30. maja 1941. godine,97 iako se ona odnosila i na Jevreje i na Rome. Zaborav genocida nad Romima još je očigledniji u presudi Vilhelmu Fuksu i drugima, u kojoj između ostalog piše:

 

[krivi su]

[...]

10. Što su rukovodili svim merama poduzetim protiv Jevreja, naredili

sakupljanje svih Jevreja sa teritorije Srbije u logor kod Autokomande,

sproveli uništenje muških Jevreja, organizovali 8. decembra 1941. jevrejski

logor na Sajmištu za žene i djecu i od februara do maja 1941. godine

rukovodili uništenjem Jevrejki i jevrejske dece (...).98

93 Dimitrije Đulić i Miodrag Milačić, Na Moravi Ćuprija, opštinski odbor SUBNOR, Ćuprija, 1977. str. 366, 403 i 438.

94 Zbornik NOR, Tom XIV, knj. 3.

95 Zbornik NOR, Tom I, knj. 21.