Braća Dekić, Milorad i Pavle, dali su 1986 svedočenje o progonu njihove porodice, pokušaju bekstva, hapšenju i boravku u logoru Sajmište koje se čuva u Istorijskom arhivu grada Beograda. Njihov iskaz je jedan od najpotpunijih opisa uslova u logoru i borbe za preživlajvanje zatočenih Roma. U iskazu se pominju poznate istorijske ličnosti, između ostalih i bolničarka-volonter Hilda Dajč, kao i događaji vezani za period velike racije kojom su prikupljeni romski taoci.
Milorad Dekić je sa porodicom živeo u Mirijevu. Tada je to bilo selo udaljeno nekoliko kilometara od Beograda, a danas je to naselje sastavni deo grada. U vreme uvođenja antiromskih zakona, Milorad je imao 14 godina.
U Oktobru 1941 žandarmi su blokirali Mirijevo sa namerom da odvedu u logor romske žene i decu. Sa grupom od oko 50 ljudi, Milorad je uspeo da izbegne ovu poteru. Lutali su nekoliko dana, krijući se. Iz Mirijeva su se uputili ka Leštanima, ali ih lokalne vlasti nisu prihvatile. Nastavili su da beže ka naselju Dražanj kod Grocke, i tu se smestili kod prijatelja i rođaka Roma. Nekoliko dana kasnije, predsednik opštine im je naredio da se vrate u Beograd. Seoska straža je opkolila kuće u kojima su našli utočište. Iako je Miloradov otac bio Solunac iz Prvog svetskog rata i na sebi je nosio ordenje, to nije vredelo. Ni kasnije, kada je jedan njegov saborac pokušao da spasi njega i njegovu porodicu, predsednik opštine nije dozvolio da se napravi izuzetak.
Stražari su ih sproveli do Begaljice i Grocke, gde su ih ukrcali na brod, zajedno sa drugim Romima. Kada su stigli do Beograda, kod pontonskog mosta (u blizini današnjeg Brankovog mosta), odrasli muškarci su odvojeni i prebačeni u logor na Banjici, dok su deca, žene i stari internirani u logor na Sajmištu. Mnogi članovi njihove porodice su imali slična iskustva. Mnogi su umrli u logoru ili zbog posledica gladovanja i mučenja. Ipak, većina njih je preživela rat nakon što su pušteni sa Sajmišta, zajedno sa Miloradom, marta 1942. godine.
„...Posle pet do šest dana, blokirali su Mirijevo. Došla je policija, žandarmerija, blokirali su i pohvatali one koji su ostali, muškarce od 14 pa do 60 godina, ko je mogao da se kreće, a žene i mala deca ispod 12 - 13 godina ostala su kod kuće. Pokupili su te ljude i odveli ih. Kada su žene upitale kuda sa njima idu, odgovorili su da ih vode na seču drva. Dalje nije bilo nikakvog odgovora, niti je ko mogao da ti objasni zašto su oterani, jer mi to i danas ne znamo. Kada je sve to, ta oluja, prošla, niko se od njih nije vratio, nastala je kuknjava, plač u svakoj kući, u svakoj porodici.“
„Smestili su nas u jedan prazan hangar, u vidu neke šupe, vidi se gore nebo, polupano sve. Bilo je četiri ili pet spratova kreveta, ne mogu da se setim, samo se sećam da smo mi bili na trećem spratu. Drvene daske u krug i ništa više. Pored Jevreji u velikom paviljonu, ali je to sve bilo otvoreno. Nije bilo ni furune, ni peći. Hangar je bio pun samo Roma... Mislim da je bilo negde oko 700 do 800, sa decom i sa ženama. Tu su bili samo oni iz okoline Beograda, iz Žarkova, Mirijeva, Resnika i Višnjice, koliko se ja sećam.(...) Neki su došli pre 10 do 20 dana, pa mi smo u bekstvu proveli skoro mesec dana. (...) U naš paviljon su donosili hranu i delili, ako si izašao van i nisi stigao, čeka te štap po glavi, udari te, razbije glavu, krv curi, nema lekara, nema ništa... Danju smo išli do đubrišta pa skupljali ljuske od krompira. (...) Posle uhvatio tifus, vaške, umiralo je svaku noć po 10 do 15...“
Milorad se zaposlio 1947. godine u Gradskom saobraćajnom preduzeću Beograda.
Kasnije je radio u firmi „Radio industrija“. Preselio se u Austriju 1965. godine.
U vreme davanja izjave, 1986. godine, bio je penzioner.
