{"id":1168,"date":"2025-01-22T16:56:52","date_gmt":"2025-01-22T15:56:52","guid":{"rendered":"https:\/\/cieh-chre.org\/porajmosusrbiji\/?page_id=1168"},"modified":"2025-01-27T02:58:09","modified_gmt":"2025-01-27T01:58:09","slug":"svedocenje-stevana-kostica","status":"publish","type":"page","link":"https:\/\/cieh-chre.org\/porajmosusrbiji\/svedocenje-stevana-kostica\/","title":{"rendered":"Svedo\u010denje Stevana Kosti\u0107a"},"content":{"rendered":"

Pitanje<\/h3>\n
\n\t
\n

Istra\u017eivanje i edukacija o Holokaustu kao i studije genocida prve dve decenije ovog veka je obele\u017eila tranzicija u \"vreme posle svedoka\" u koje nas nije uvelo o\u010dekivano \"vreme arhiva\", ve\u0107 kontinuitet \"vremena interpretacije\" kao metoda projekcije dr\u017eavnog narativa. Ova tranzicija je po\u010dela u jo\u0161 u pre-digitalnom dobu, u vreme kontrole narativa koja se odvijala kroz dva dela istog mehanizma - arhiva sa privilegovanim, kontrolisanim pristupom, i istori\u010dara dr\u017eavnih institucija. Kada su te, danas davne 1986-te godine, istori\u010darka Istorijskog arhiva grada Beograda Milena Radoj\u010di\u0107 i njen asistent Milan Koljanin sakupljali svedo\u010denja pre\u017eivelih nacisti\u010dkog logora na beogradskom Sajmi\u0161tu, jedan od svedoka, Stevan Kosti\u0107, u vreme logora 17-to godi\u0161nji momak koji je tokom zime i prole\u0107a 1941-1942-u bio zadu\u017een za podelu hrane i higijenu paviljona u kome su dr\u017eani Romi, opisao je masovnu grobnicu i kre\u010danu logora. Istori\u010dari mu na to nisu postavili nikakvo dodatno pitanje, niti su zatra\u017eili da im poka\u017ee lokaciju jame. Umesto toga, promenili su pravac ispitivanja, i nisu se tokom intervjua vratili na temu masovne grobnice. U knjizi Dr Koljanina o logoru na Sajmi\u0161tu, svedo\u010denje Stevana Kosti\u010da, kao i svedo\u010denja bra\u0107e Deki\u0107, tada de\u010daka od 10 i 13 godina, koji tako\u0111e pominju doga\u0111aje na nasipu na Savi, nisu citirana ali su navedena kao reference za razli\u010dite doga\u0111aje i lokacije \u0161esnaest puta. Svedo\u010denje Stevana Kosti\u0107a je uz arhivsku signaturu spomenuto tek kao indikacija:<\/span><\/p>\n

\n

\"...Me\u0111utim, postoje svedo\u010denja da je dnevno umiralo i po nekoliko Roma koji su, uz to, sahranjivani u velikoj kre\u010dani kraj obale Save, van logorske \u017eice, gde su le\u0161evi zatim prelivani karbolom.\"<\/em><\/span><\/p>\n

- fusnota 271 IAB, ZRP MG (nr), se\u0107anje Stevana Kosti\u0107a. <\/em><\/span><\/p>\n<\/blockquote>\n

Iz knjige \u010ditaoci ne mogu saznati da je svedok sebe opisao kao zdravog, svesnog, relativno uhranjenog sa zadu\u017eenjima u funkcionisanju logora, i da je uklanjanje preminulih i odno\u0161enje tela u kre\u010danu bilo deo njegovog posla, i da mu je lokacija masovne grobnice o\u010digledno bila poznata.<\/span><\/p>\n

\n

Str 11<\/em><\/span><\/p>\n

\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0 \"...<\/em>Milena Radoj\u010di\u0107 - da li ste se tako i u paviljonu<\/em> sa Jevrejima grejali?<\/em><\/span><\/p>\n

\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0 Kosti\u0107 Stevan - ja sa Jevrejima nisam ni no\u0107io, u<\/em> toku dana sam sve regulisao i bio preba\u010den u paviljon br. <\/em>II.\u00a0\u00a0\u00a0 <\/em><\/span><\/p>\n

Str 12<\/em><\/span><\/p>\n

Milan Koljanin - kada je to bilo?<\/span>
\nKostic Stevan - to je bilo u januaru mesecu.<\/span><\/p>\n

kada sam ja do\u0161ao majka i sestre ne da su bile pune va\u0161iju, nije bilo par\u010de tekstila da nije bilo va\u0161i. Mi na Auto-komandi nismo imali va\u0161i, tamo je bilo parenja zbog va\u0161i. Kad sam tu do\u0161ao, \u0161ef logora Jevrejin me postavio da budem nadzorni organ za higijenu i da pripazim na kujnu, da kontroli\u0161e \u0161ta se kod sprema i da odr\u017eava higijenu u paviljonu br. II, Ciganskom. Mi smo imali sestru-bolni\u010darku u na\u0161em paviljonu, Jevrejku, koja se zvala Matilda. Ja nisam uop\u0161te spavao sa majkom, nego sam spavao na stolu u ambulanti, unutra je bilo posebno odeljenje za ambulantu, bili su boksovi, tu su bili i neki magacini. Za nas je magacin bio u istom paviljonu, tu donesu hranu, ja tu spremam. Iz centralne kuhinje donesu hranu u to odeljenje, oni stanu u red, dobije par\u010de proje i iz velikih kanti se deli hrana. Hranu sam ja delio se jo\u0161 jednim de\u010dkom, on se zvao Mija, bio je iz Resnika, ja sam njega zamenio po\u0161to je bio bolestan, ja sam zdraviji bio, stalno sam se kretao, morao sam da odre\u0111ujem ko \u0107e da radi, ovi koji su bili zdraviji, koji su mogli da ustanu, tu je bilo \u0161logranih, nepokretnih, pa mokre, higijena se morala odr\u017eavati. Ova sestra Jevrejka je bila sa mnom, a ja sam odre\u0111jivao redare od ovih koji su bili pokretni. Bio je jedan mladi\u0107 i jo\u0161 neke \u017eene koje su bile ja\u010de, naredim da se, ako je neko umro, stavi u \u0107ebe, iznese u kre\u010danu i baci. Prema Savi je bila kre\u010dana van ograde, tu je bila jedna kapija da ne bi i\u0161li okolo, tu nije bilo ni stra\u017ee, i na tu kapiju smo iznosili one koji su umrli i bacali ih u tu kre\u010danu. Pored te kre\u010dane nije niko bio. Jedan od zatvorenika je bio zadu\u017een da te umrle posipa sa kre\u010dom, kre\u010dana je bila ogromna.<\/em><\/span>Str 13<\/em><\/span><\/p>\n

Preko dana, po no\u0107i umru deca, \u017eene po 5-6, neki put jedno, dvoje, neki put deset. Ujutro se \u010duju da kukaju, neko od familije, onda jave, sestra do\u0111e, utvrdi smrt i onda se nosi.<\/span><\/p>\n

\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0 Milena Radoj\u010di\u0107 - da li je \u0161ef logora, Nemac, dolazio u obilazak va\u0161eg paviljona?\"<\/em><\/span><\/p>\n<\/blockquote>\n

\u0160est godina posle intervjua, objavljivanje \u0161turog, neadekvatnog opisa svedo\u010denja i njegove signature je tehni\u010dki ispunilo osnovni zadatak istori\u010dara - da prenese i objavi dokumenta i svedo\u010denja relevantna za istoriju mesta i vremena kojim se bavi. Me\u0111utim, u slu\u010daju logora na Sajmi\u0161tu i romskih svedo\u010denja, njihov sadr\u017eaj, ni su\u0161tina nisu preneti javnosti. U uskom shvatanju opsega svog posla, o\u010digledno je da istori\u010dari nisu ni drugim institucijama preneli informaciju o mogu\u0107im lokacijama masovnog sahranjivanja. Ni te 1986-te, kada je jo\u0161 uvek bilo mogu\u0107e dovesti svedoke na lokaciju, ni kasnije, kada je divlja, a potom i dr\u017eavna gradnja nepovratno izmenila strukturu Sajmi\u0161ta. Za razliku od ru\u0161enja nema\u010dkog paviljona 2023-\u0107e, gde je klju\u010dno svedo\u010denje, iako je sekundarni i posleratni izvor, je bilo pouzdano preneto, svedo\u010denja o kre\u010dani na savskoj obali su signaturom navedena u knjizi o logoru, a time su i deo njegove zvani\u010dne istorije. I pored toga, u jesen 2024-te godine, Dr. Koljanin, poslednji \u017eivi u\u010desnik intervjua Stevana Kosti\u0107a i glavni istori\u010dar \"Memorijalnog centra Staro Sajmi\u0161te\", nije blagovremeno pru\u017eio informaciju o svedo\u010denjima navedenim u sopstvenoj knjizi nadle\u017enim institucijama Republike i grada Beograda pre nego \u0161to je za potrebe zamene mosta na Savi uklonjen sloj od oko dva metra zemlji\u0161ta sa nasipa, uklju\u010duju\u0107i i sa \u0161ireg prostora lokacija opisanih u svedo\u010denjima. To nisu u\u010dinile ni istorijsko-memorijalne institucije dr\u017eave \"Memorijalni centar Staro Sajmi\u0161te\", njeni istorijski i dru\u0161tveno-nau\u010dni instituti, katedra za istoriju ili \"krovna\" ustanova \"Muzej \u017drtava genocida\".<\/span><\/p>\n

Do odno\u0161enja tla moglo se spekulisati o stanju lokacije na Savi, kao i drugih, kako na Sajmi\u0161tu, tako i \u0161irom okoline Beograda. Mogu\u0107e je da je lokacija obuhva\u0107ena akcijom spaljivanja grobnica koje su po\u010dinili okupatori jo\u0161 u zimu i prole\u0107e 1944-te, kada je pepeo sa Jajinaca i Rakovice ba\u010den kod donjeg \u0161pica Ade, ili da je tokom posleratnih radova na dogradnji nasipa nekako uni\u0161tena. U oba slu\u010daja verovatno bi ostala bar neka svedo\u010denja. Ni redovno plavljenje reke uglavnom ne odnosi ono \u0161to je zakopano dovoljno duboko. Jedino \u0161to danas pouzdano znamo je da su svedoci, penzioneri koji su svodili bilanse svojih \u017eivota, bili ti kojima je bilo va\u017eno da nam prenesu da ova mesta postoje i \u0161ta se na njima de\u0161avalo. Danas, posle \u0107utanja istori\u010dara i institucija, kao i odluke dr\u017eave da se lokacije prekopaju bez istra\u017eivanja, ne mo\u017eemo se suo\u010diti sa pitanjima za\u0161tite mesta masovnih zlo\u010dina nezavisno od pitanja o stanju istoriografije i politi\u010dkog i ekonomskog profila istorijsko-memorijalnih institucija u Srbiji.<\/span><\/p>\n

Prvo pitanje je ono o poverenju u etiku istori\u010dara u njihovoj selekciji izvora izme\u0111u \u010dinjeni\u010dne i interpretativne ravni koja formira kontekst narativnog prikaza. Gde, ili bolje, kada, u ovom slu\u010daju zapravo po\u010dinje interpretativno distanciranje istori\u010dara od svedoka? Da li se taj otklon mo\u017ee videti ve\u0107 u pripremi nau\u010dnog rada u prostoru koji se ostavlja sekundarnim izvorima, selekciji svedo\u010denja i njihovog svo\u0111enja na ulogu indikatora - dopunskog, navoda ili tek reference na arhivsku signaturu, bez citata kao prostora za govor subjekta? Aproprijacija pozicije naratora je karakteristi\u010dna za srpsku istoriografiju Holokausta i genocida Drugog svetskog rata pisanu od nacionalisti\u010dkog uspona i ratova 1990-tih. To nas vodi u dalji niz pitanja: Ko je subjekt u interpretativnoj istoriografiji perioda nacionalizma? \u017drtva, svedok, sam istori\u010dar, ili njegov poslodavac, u ovom slu\u010daju dr\u017eava? Da li je svedok, pogotovo kada vi\u0161e nije \u017eiv i dalje politi\u010dki subjekt? Da li je takvom subjektu dozvoljeno da govori, da ima svoj autonoman politi\u010dki glas i ko je kvalifikovan da mu daje dozvolu da se \u010duje i koliko glasno? Kakva je uloga svedo\u010denja u vremenu saradnje dela istori\u010dara sa dr\u017eavom na uklanjanju fizi\u010dkih dokaza upravo sa onih lokacija masovnih zlo\u010dina o kojima su svedoci govorili? Da li je i lokacija zlo\u010dina deo \"tela dokaza\" i da li su svaka zgrada, drvo i arheolo\u0161ki sloj tako\u0111e integralni, fizi\u010dki deo svedo\u010denja? Da li je stoga, uni\u0161tavanje mesta zlo\u010dina i onemogu\u0107avanje arheolo\u0161kog istra\u017eivanja sastavna i logi\u010dna faza poricanja genocida koja prati rehabilitaciju zlo\u010dinaca i zanemarivanje svedoka i njihove re\u010di? Da li su \"kulturno nasle\u0111e\" i \"kultura se\u0107anja\" adekvatne definicije za ono \u0161to je o\u010digledno jo\u0161 uvek aktivno polje projekcije politi\u010dkog i ekonomskog interesa u Srbiji?<\/span><\/p>\n

Politi\u010dke pozicije nacionalisti\u010dkih vlada u borbi protiv Me\u0111unarodnog suda za ratne zlo\u010dine i poricanje genocida 1990-tih, su projektovane i na zlo\u010dine Drugog svetskog rata i institucionalizovane dono\u0161enjem serije zakona o javnom se\u0107anju: O rehabilitaciji ratnih zlo\u010dinaca Drugog svetskog rata, o restituciji imovine, o \"uklanjanju posledica\" Holokausta, kao i zakonu o osnivanju \"Memorijalnog centra Staro Sajmi\u0161te\". Ovi zakoni su imali negativan uticaj na edukaciju, prava \u017ertava, nacionalnih i verskih manjina i redukciju statusa za\u0161tite mesta stradanja. Njihov sard\u017eaj i selektivna primena danas daju okvir srpskoj istoriografiji kao produkciji jedinstvenog \"nacionalnog narativa\" u edukaciji i memorijalizaciji, ali su i razlog nastavka otpora gra\u0111ana, politi\u010dke i stru\u010dne javnosti u borbi protiv revizionizma, a za transnacionalnu i tranzicionu pravdu i edukacioni sistem zasnovan na nauci i \u010dinjenicama.<\/span><\/p>\n

Nadamo se da \u0107e ova pitanja i teme biti me\u0111u onim koja \u0107e postaviti dana\u0161nje i nove generacije istori\u010dara u sklopu neophodne revizije istoriografije perioda nacionalizma. Neophodne su re-evauacija i za\u0161tita istorijskih izvora - kako svedo\u010denja, arhiva, tako i lokacija masovnih zlo\u010dina u Srbiji. Nadamo se da \u0107e generacije za koja svedo\u010denja ne\u0107e biti deljena po nacionalnosti i upotrebljivosti u izgradnji politi\u010dkih narativa biti i one koja \u0107e imati empatije prema \u017ertvama, osnovnog poverenja prema svedocima i svesti da se mesta zlo\u010dina moraju istra\u017eiti svim raspolo\u017eivim nau\u010dnim metodama kako bi se uspostavila ne samo nau\u010dna osnova, ve\u0107, edukacijom, i dru\u0161tveni konsenzus o tome da se istorija de\u0161ava jednom i da se ne mo\u017ee naknadno menjati. Danas, kad stojimo pred posledicama ru\u0161enja na Starom Sajmi\u0161tu postavlja se i pitanje da li \u0107e dolaze\u0107e generacije istori\u010dara, arheologa, sociologa, arhitekata i umetnika umeti da se vrate bar te \u010detiri decenije unazad i kona\u010dno postave ako ne mogu svedocima, onda sebi, jedno jednostavno, u osnovi, generacijsko pitanje: \"Kakvu istoriju imamo, i kako je ona formirana?\" Nadamo se da \u0107e svojim odgovorom promeniti tok savremene istorije mesta zlo\u010dina i pokazati da se upravo sa ovih mesta i u Srbiji mo\u017ee graditi bolje i humanije dru\u0161tvo.<\/span><\/p>\n

\n<\/div>\n<\/div><\/div>

Nasip ispred logora na Sajmi\u0161tu, Novembar 2024-Januar 2025<\/h3>\n\t\t\n\t\t
\n\n\t\t\t\n\t\t\t\n\t\t\t
\n\t\t\t\t \t\t\t\t \n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\"{{title}}\"\n\n\n\t\t\t\t<\/div>\n\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\n\n\t\t\t \n\t\t<\/div>\n\t\t\n\n\t\t