{"id":66,"date":"2018-11-17T04:23:35","date_gmt":"2018-11-17T03:23:35","guid":{"rendered":"http:\/\/cieh-chre.org\/porajmosusrbiji\/?p=66"},"modified":"2021-07-19T02:43:32","modified_gmt":"2021-07-19T00:43:32","slug":"orlovo-naselje","status":"publish","type":"page","link":"https:\/\/cieh-chre.org\/porajmosusrbiji\/orlovo-naselje\/","title":{"rendered":"Orlovsko naselje"},"content":{"rendered":"

Porodica Deki\u0107<\/h3>\n
\n\t
\n

Bra\u0107a Deki\u0107, Milorad i Pavle, dali su 1986 svedo\u010denje o progonu njihove porodice, poku\u0161aju bekstva, hap\u0161enju i boravku u logoru Sajmi\u0161te koje se \u010duva u Istorijskom arhivu grada Beograda. Njihov iskaz je jedan od najpotpunijih opisa uslova u logoru i borbe za pre\u017eivlajvanje zato\u010denih Roma. U iskazu se pominju poznate istorijske li\u010dnosti,\u00a0izme\u0111u ostalih i bolni\u010darka-volonter Hilda Daj\u010d, kao i doga\u0111aji vezani za period velike racije kojom su prikupljeni romski taoci.\u00a0<\/span><\/strong><\/p>\n

Milorad Deki\u0107 je sa porodicom \u017eiveo u Mirijevu. Tada je to bilo selo udaljeno nekoliko kilometara od Beograda, a danas je to naselje sastavni deo grada. U vreme uvo\u0111enja antiromskih zakona, <\/span>Milorad je imao 14 godina.<\/span><\/p>\n

U Oktobru 1941 \u017eandarmi su blokirali Mirijevo sa namerom da odvedu u logor romske \u017eene i decu. Sa grupom od oko 50 ljudi, Milorad je uspeo da izbegne ovu poteru. Lutali su nekoliko dana, kriju\u0107i se. Iz Mirijeva su se uputili ka Le\u0161tanima, ali ih lokalne vlasti nisu prihvatile. Nastavili su da be\u017ee ka naselju Dra\u017eanj kod Grocke, i tu se smestili kod prijatelja i ro\u0111aka Roma. Nekoliko dana kasnije, predsednik op\u0161tine im je naredio da se vrate u Beograd. Seoska stra\u017ea je opkolila ku\u0107e u kojima su na\u0161li uto\u010di\u0161te. Iako je Miloradov otac bio Solunac iz Prvog svetskog rata i na sebi je nosio ordenje, to nije vredelo. Ni kasnije, kada je jedan njegov saborac poku\u0161ao da spasi njega i njegovu porodicu, predsednik op\u0161tine nije dozvolio da se napravi izuzetak.<\/span><\/p>\n

Stra\u017eari su ih sproveli do Begaljice i Grocke, gde su ih ukrcali na brod, zajedno sa drugim Romima. Kada su stigli do Beograda, kod pontonskog mosta (u blizini dana\u0161njeg Brankovog mosta), odrasli mu\u0161karci su odvojeni i preba\u010deni u logor na Banjici, dok su deca, \u017eene i stari internirani u logor na Sajmi\u0161tu. Mnogi \u010dlanovi njihove porodice su imali sli\u010dna iskustva. Mnogi su umrli u logoru ili zbog posledica gladovanja i mu\u010denja. Ipak, ve\u0107ina njih je pre\u017eivela rat nakon \u0161to su pu\u0161teni sa Sajmi\u0161ta, zajedno sa Miloradom, marta 1942. godine.<\/span><\/p>\n

\n

\u201e...Posle pet do \u0161est dana, blokirali su Mirijevo. Do\u0161la je policija, \u017eandarmerija, blokirali su i pohvatali one koji su ostali, mu\u0161karce od 14 pa do 60 godina, ko je mogao da se kre\u0107e, a \u017eene i mala deca ispod 12 - 13 godina ostala su kod ku\u0107e. Pokupili su te ljude i odveli ih. Kada su \u017eene upitale kuda sa njima idu, odgovorili su da ih vode na se\u010du drva. Dalje nije bilo nikakvog odgovora, niti je ko mogao da ti objasni za\u0161to su oterani, jer mi to i danas ne znamo. Kada je sve to, ta oluja, pro\u0161la, niko se od njih nije vratio, nastala je kuknjava, pla\u010d u svakoj ku\u0107i, u svakoj porodici.\u201c<\/span><\/p>\n

\u201eSmestili su nas u jedan prazan hangar, u vidu neke \u0161upe, vidi se gore nebo, polupano sve. Bilo je \u010detiri ili pet spratova kreveta, ne mogu da se setim, samo se se\u0107am da smo mi bili na tre\u0107em spratu. Drvene daske u krug i ni\u0161ta vi\u0161e. Pored Jevreji u velikom paviljonu, ali je to sve bilo otvoreno. Nije bilo ni furune, ni pe\u0107i. Hangar je bio pun samo Roma... Mislim da je bilo negde oko 700 do 800, sa decom i sa \u017eenama. Tu su bili samo oni iz okoline Beograda, iz \u017darkova, Mirijeva, Resnika i Vi\u0161njice, koliko se ja se\u0107am.(...) Neki su do\u0161li pre 10 do 20 dana, pa mi smo u bekstvu proveli skoro mesec dana. (...) U na\u0161 paviljon su donosili hranu i delili, ako si iza\u0161ao van i nisi stigao, \u010deka te \u0161tap po glavi, udari te, razbije glavu, krv curi, nema lekara, nema ni\u0161ta... Danju smo i\u0161li do \u0111ubri\u0161ta pa skupljali ljuske od krompira. (...) Posle uhvatio tifus, va\u0161ke, umiralo je svaku no\u0107 po 10 do 15...\u201c<\/span><\/p>\n<\/blockquote>\n

Milorad se zaposlio 1947. godine u Gradskom saobra\u0107ajnom preduze\u0107u Beograda. <\/span>
Kasnije je radio u firmi \u201eRadio industrija\u201c. Preselio se u Austriju 1965. godine. <\/span>
U vreme davanja izjave, 1986. godine, bio je penzioner.<\/span><\/p>\n

\n<\/div>\n<\/div><\/div>

Orlovsko naselje<\/h3>\n\t\t\n\t\t
\n\n\t\t\t\n\t\t\t\n\t\t\t
\n\t\t\t\t \t\t\t\t \n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\"{{title}}\"\n\n\n\t\t\t\t<\/div>\n\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\n\n\t\t\t \n\t\t<\/div>\n\t\t\n\n\t\t