Fruhter Marta

---

Rađeno 8 avgusta 1942 godine

u Odeljenju specijalne policije U. g. B.

 

Z  A  P  I  S  N  I  K

 

o saslušanju Fruhter Marte, privatne činovnice iz Beograda, sa stanom u Dositejevoj ul. br. 17, kod Evgenije Polzović.

I

                Zovem se Marta Fruhter, rođena sam 10 septembra 1925 godine u Vršcu od oca Dezidera i majke Tereze, rođ. Dajč, jevrejka, mojsijeve vere, neudata, neosuđivana, policisjki nekažnjavana. Fizički i duševno zdrava.

II

                Po okončanju rata između Nemačke i Jugoslavije stanovala sam legalno u Beogradu sve po decembra prošle godine, t.j. sve dok vlasti nisu počele la hapse jevrejke i jevrejsku decu, te ih upućivale u kocentracione logore. Tada sam počela da se skrivam i noći sam provodila po raznim građevinama, većinom na građevini VI muške gimnazije, U blizini Gradske bolnice na Bulbulderu. U to vreme nisam imala nikakve lične isprave, pošto sam sva svoja dotadanja dokumenta uništila da me ne bi eventualno pomoću njih identifikovali i uhapsili. Dok nisam prešla u ilegalnost bila sam zaposlena jedno kraće vreme u fabrici šupljeg stakla koja je bila vlasništvo jevrejina Aleksandra Rozenberga, u Gorničevskoj ul. br. 5, a u to vreme je bila pod komesarskom upravom. U ovoj fabrici upoznala sam se sa Rozenbergovim ćerkama Anitom i Ernom, ali u to vreme sa njima nisam imala nikakvog bližeg dodira.

Tokom aprila mesepa ove godine došla sam na pomisao da pređem u katoličku veru, bilo udajom bilo neposrednim pokrštavanjem i u tom cilju otišla sam u župni ured katoličke crkve na Čukarici, gde sam se prijavila župniku Andreji Tumpeju. Međutim, hupnik nije hteo da me pokrsti, izgovarajući se da sada postoje propisi koji to zabranjuju. Pošto sam u to vreme bila bez ikakvih sretstava za život, a uz to i obolela, zamolila sam župnika da mi na bilo koji način pomogne i on me je pozvao da ga s vremena na vreme posetim, te da me obavesti ako bude kahve mogućnosti da mi se pomogne. Prilikom jedne posete župnik mi je dao 100 dinara na ime pomoći i kazao mi je, da će da preduzme neke korake te da mi nabavi legitimaciju na hrišćansko ime, pa mi je zatražio jednu fotografiju, koju sam mu dala. Kada sam župnika kroz nekoliko danka ponovo posetila, on mi je dao izbegličku legitimaciju, izdatu od strane Sreskog načelstva u Kruševcu na ime Stojanović Jelica, privatna činovnica, rođena 10 septembra 1925 godine u Višegradu, koje sam ime i podatke sama izmislila i prilikom neke od razijih poseta predala Župniku. Pošto ni sa ovom izbegličkom legitimacijom  nisam mogla da dobujsm prijavnu listu i da se stalno nastanim u Beogradu, ja sam jednog dana otputovala u Zabrežje bez putne objave i tamo

u Opštinskoj upravi izjavila, kako sam u toku puta izgubila putnu objavu, pa sam molila da mi opštinska uprava izda svoju putnu objavu. U opštinskoj upravi izdali su mi objavu na osnovu izbegličke legitimacije i kada sam se vratila u Beograd prijavila sam se u VIII kvartu sa boravkom u Moskovskoj ul. br. 19 i u kvartu mi je odobren boravak od 15 dana s tim, da sebi nađem zaposlenje pa da molim odobrenje za stalni boravak. Ja sam se tih dana zaposlila u trgovini boja Zorana Šijačića u Karađorđevoj ul. br. 42, a na osnovu ovih dokumenata dobila sam u otseku za lične karte ličnu kartu pod br. 217323 na ime Jelica Stojanović i u Centralnoj prijavnici odobrenje za stalni boravak. Po dobijanju ovih dokumenata lažnu izbegličku legitimaciju i putnu objavu iz Zabrežja uništila sam.

Na oko dve nedelje pre nego što sam prvi put otišla kod župnika Tumpeja srela sam se na ulici sa gore pomenutom Anitom Rozenberg i u razgovoru rešavale smo se šta treba da preduzmemo da bi nabavile uredne isprave. Kada sam došla na ideju da se obratim župniku za prelaz u katoličku veru i Anita se je ovome pridružila, pa smo zajedno odlazile kod župnika, Te je i Anita dobila izbegličku legitimaciju od župnika istovromeno kada i ja, na ime Branka Marković.

Pošto smo Alita i ja dobile lažne logitimacije, Anita me je jedanput dovela u vezu sa svojom sestrom Ernom, koja me je molila da i njoj pribavim neku lažnu ispravu. Pošto sam se plašila da župnik Tumpej ne bi hteo više da nam čini ove usluge, obratila sam se Radoviću Milanu, advokatskom pripravniku iz Beograda, koji je zaposlen u jednoj advokatskoj kancelariji u Francuskoj ul. br. 17, koga poznajem od ranije jer je bio moj zastupnik na jednom sudskom sporu protivu moga biv. poslodavca. Radović je pristao na moja duga navaljivanja da Erni pribavi ličnu kartu i zatražio je od mene jednu fotografiju sa podacima, T.j. imenom prezimenom i godinom rođenja. Ja sam mu donela fotografiju sa ispisanim imenom "Vera Mihailović" na koje je ime Erna trebalo da dobije lažnu ličnu kartu i Radović mi je posle dva-tri dana doneo ličnu kartu sa gore pomenutim lažnim imenom. Tom prilikom između Radovića i mene nije bilo govora o tome koliko traži za učinjenu uslugu, ali sam mu ja kasnije predala nešto više od 3000 dinara, jer sam u međuvremenu prodala svoj časovnik i prsten.

Da li su hupnik Tumpej i advokatski pripravnik Radović još kome pribavljali lažne legitimacije nije mi poznato. Pored toga tvrdim, da Tumpej za pribavljene izbegličke legitimacije Aniti i meni nije tražio nikakvu nagradu, niti smo mu mi ma šta dale.

Objava za putovanje, koja je kod mene nađena prilikom ličnog pretresa, izdata mu je od strane Komesarijata parobrodske policije, pošto sam bila zaposlena u neposrednoj blizini Komesarijata, u trgovi ni Šijačića, te sam se tako upoznala sa pisarom Aleksandrom Nikoli_m i činovnikom Đermanovim, sa kojima je trebalo da učestvujem na izletu u Zabrežje neposredno pred svoje hapšenje.

To je sve što imam da kažem o sebi m o svom radu od dana kada sam prešla u ilegalnost pa do hapšenja. Dodajem, la nisam bila organizovana u bilo kojoj ilegalnoj organizaciji, niti sam u bilo kome vidu sarađivala sa komunistima, na ni o komunističkom radu u Beogradu ništa nije poznato.

Ispit mi je pročitan i moje su reči verno zapisane.

Potpis: Fruhter Marta

Salušao i overava:

Pečat:   Po naredbi šefa Odeljenja specijalne policije

Šef IV otseka - polic. komesar

Potpis: Bećarević

---