Niš
Drugi po veličini, Niš je bio najvažniji grad u južnom delu okupirane Srbije. Dolaskom okupatora, postao je sedište Feldkomandature 809, na čijem se čelu nalazio Karl Frajher fon Botmer (Carl Freicher von Bothmer). Preko Feldkomandature, Upravni štab Vojnog zapovednika u Srbiji je vršio kontrolu nad svim kvislinškim i savezničkim snagama u jugoistočnoj Srbiji: Nedićevoj žandarmeriji, četnicima Koste Pećanca, dobrovoljačkim ljotićevevskim odredima, a od 1942. godine bugarskom okupacioniom korpusu.
Spomenik palim borcima i žrtvama fašizma, Bubanj, Niš. Ivan Sabolić, 1963.
Borba protiv ustanika i naredbe vojnih vlasti iz septembra 1941. godine dovele su do formiranja koncentracionog logora Crveni krst, pod upravom Gestapoa iz Niša. Kroz logor je prošlo oko 30.000 ljudi; od toga, bilo je oko 750 Jevreja: muškarci su streljani a žene i deca odvedeni u logor na Sajmištu. Iz logora, određenih za streljanje odvođeni su na stratište Bubanj.
20. oktobra 1941. Godine kvislinške snage blokirale su svih pet romskih naselja, odnosno „mahala“ - Stočni trg, Beograd-mahala, Stambol-kapija, Čair i Rabadži-mahala, i uhapsili sve muškarce iznad 16. godina do kojih su mogli doći. Romski kmet, koji je morao da predvodi vojnike, vikao je na srpskom „Narode, ustanite i izlazite“ a istovremeno na romskom „Bežite, kud ko zna“. Ukupno, uhapšeno je oko 370 Roma. Svi su odvedeni u logor na Crvenom krstu.
Grupa Roma koji su izbegli hapšenje 20. oktobra, uspostavila je vezu sa šefom albanskih kvislinga na Kosovu, Džaferom Devom, koji je izdejstvovao kod Gestapoa u Nišu puštanje Roma iz logora. Oni su pušteni u grupama, prvenstveno oni koji su radili u fabrikama, ali ipak grupa od 90 prebačena je u kazneni zavod i 23. februara 1942. godine streljana na Bubnju sa Jevrejima i drugim taocima.
O tom događaju, okružni komitet Komunističke partije za Niš je referisao da je tog dana streljano oko 850 ljudi, od kojih 600 iz kaznenog zavoda, zatim svi muški Jevreji, Romi i deo talaca iz logora Crveni krst.
Hronologija događaja
Logor “Crveni krst” (Memorijalni kompleks 12. februar)
Logor "Crveni krst" u Nišu je najvećim delom očuvan i posle rata obnovljen. U njegovim zgradama je 12. februara 1967. otvoren memorijalni kompleks "12. februar", nazvan po datumu bekstva 147 zatvorenika, događaju, kome je i danas izložbena postavka najvećim delom posvećena. Memorijalni kompleks radi u sklopu Narodnog muzeja u Nišu. Zgrade logora su otvorene za posetioce, i sadrže najbolje očuvane detalje arhitekture nacističkog logora na našim prostorima. Izložbena postavka u novije vreme nije imala tematsku celinu Holokausta ni genocida nad Romima kao posebno obrađene teme. Preostali vidljivi element prethodne postavke koja je imala sobu posvećenu Jevrejima, je mozaik na stepeništu glavne zgrade. Od 12. 2. 2018, u novoj postavci je vraćen deo fotografija i dokumenata Jevreja stradalih u Nišu.
Život je bio lutrija
Julijana Hajon-Ćirić. Rodjena je 01.06.1920g. u Zvorniku od oca Arona Hajona i majke Sofije rodj.Blam. Imala je četvoro braće i sestru. Sa roditeljima krila se pod tuđim imenom u Nišu do oslobodjenja. Udala se za Ratomira Ćirića iz Niša, bila je sa njim u srećnom braku 32 godine, sve do njegove smrti 1980g. U tom braku rodila je dvoje dece Emil /1950/ i Jasna /1956/.Umrla je 1998g. u Nišu.
Moj otac Aron Hajon, rodjen je u Kozluku 1884g, a majka Sofija Blam u Zvorniku 1889g. Venčali su se po jevrejskom zakonu, 1910g. u sinagogi u Zvorniku i u braku izrodili šestoro dece: Henriha, Bracu, Emila, Isidora, Matildu i mene Julijanu. Aron Hajon je u Zvorniku bio trgovac, zatim je držao kafanu u kojoj nije prodavao alkohol i Jevrejima je izdavao sobe. Sa porodicom prelazi da živi u Beograd 1939g., gde je držao kafanu “Složna braća”, u Njegoševoj ulici. Aronova i Sofijina deca, Henrih i Braco su umrli još kao mali, dok je ostatak porodice srećno živeo u Beogradu sve do 6.aprila 1941g. Počeo je Drugi svetski rat. Našu porodicu nije mimoišla tragična sudbina miliona Jevreja, stradalih u vreme fašizma. Emil i Isidor ubijeni su kod Šapca 14.januara 1942g. grob im se ne zna. Ostali članovi porodice ubijeni su u Jasenovcu, Đurincima, Sajmištu.
Medjutim, život ponekad zna da bude poput lutrije, te naša četvoročlana porodica Hajon – Aron, Sofija, Matilda i Julijana, uspevamo da izbegnemo tragičnu jevrejsku sudbinu. Rat nas je zatekao u Beogradu, nakon čega slede bežanja i skrivanja – počev od Višnjice kod Beograda, zatim Kozluka i Loznice. Krajem prve godine rata, od 1. do 15.decembra 1941g. , sledi povratak u Beograd. Medjutim, već 15. decembra te godine svim beogradskim Jevrejima stiže poziv da se sa ključevima od stana, u roku od 24 časa, jave Komandi u Palmotićevoj ulici, radi odlaska u logor. Od oko 12000 beogradskih Jevreja pozivu se odazvalo zajedno sa ženama, decom i starima , preko devet hiljada - ostali su već bili poslati u logore ili su uspeli da pobegnu iz Beograda. Naša porodica se pozivu nije odazvala, pa krećemo u novo bežanja, ali ovoga puta ka Nišu. Tamo nikoga nismo poznavali. Krenuli smo u toku noći vozom, sa samo jednim rancem stvari, kao da smo srpske izbeglice iz Bosne. Otac, majka i ja smo u Nišu našli privatan smeštaj uz lažne legitimacije na imena Aca, Dara i Mirjana Marković.
Moja sestra Matilda i naša sestra od ujaka, Olga Blam, krile su se u Nišu takodje sa lažnim dokumentima na imena Milena i Olga Blažić. Medjutim bile su otkrivene. Beogradska policija je poslala poternicu niškoj policiji da uhvate te dve Jevrejke i da ih stražarno sprovedu do Beograda. Vest je stigla do njih pre policije i one su uspele da pobegnu iz Niša. Naša porodica Marković tj.Hajon, živela je u Nišu od 15.decembra 1941g. do 19.februara 1945g. neotkrivena od Nemaca i domaćih izdajnika. Ali te četiri godine karakteriše samo jedna reč – strah. To da smo Jevreji, nije smeo niko da sazna, jer su nam od toga zavisili životi. Prolazila sam mnoga legitimisanja - racije, odvodjenja u policiju. Trebalo je sve to preživeti i ostati priseban. Sakrivali smo vešto svoj identitet i prošli mnoge nedaće. Desilo se da oca Arona u Nišu prepozna sreski upravnik iz Zvornika, ali ga je on ubedio da je Aca Marković.
A šta reći o situaciji kada nas je gazdarica gde smo stanovali, zamolila da pomognemo oko pripremanja slave. Dara je dobila zadatak da ispeče slavski kolač, a ja da služim na slavi. Strah je učinio svoje - Jevrejka Sofija je ispekla lep slavski kolač, a ja sam lepo posluživala na slavi. Uzgred, samo sam dobila komšijski komentar da često perem ruke , “kao da sam jevrejka”, a i gospodja Dara se nekako čudno krstila. Medjutim, jedna smo od retkih jevrejskih porodica koja nije potkazana i uhvaćena. U Nišu smo preživeli rat sve vreme krijući se pod lažnim srpskim imenima.
Mirjana Marković tj. ja Julijana Hajon, radila sam u to ratno vreme u štampariji “Car Konstantin”. Tada se kako to često u životu biva, rodila ljubav izmedju mene i tadašnjeg šefa štamparije Ratomira Ćirića. Tajna je morala i tada da se čuva, pa i kada je ljubav u pitanju, tajna je otkrivena tek pred naše venčanje 1948g.Tajna da je pod imenom Mirjane Marković u stvari Julijana Hajon, bila je stvarno dugo skrivana, ali ta tajna nije ništa izmenila u našoj medjusobnoj ljubavi. To su potvrdile i njegove reči da njemu u braku neće smetati što sam ja Jevrejka, a tajnu je zbog moje riđe kose i pega, možda i ranije otkrio. Život je nekome u toku rata ispričao drugačiju priču, našoj porodici Hajon je ova priča i dugo skrivana tajna donela - život i spas.
Moj otac Aron umire u Nišu 1967g., majka Sofija je takodje život završila u Nišu 1973g.Porodice Stefanović i Blagojević iz Beograda, koje su za vreme rata lažno svedočile da je porodica Hajon, u stvari Marković, tj.da su Srbi iz Bosne a ne Jevreji, proglašene su od strane države Izrael za pravednike i nagradjene medaljom Pravednika 1998g.
Matilda Hajon i Olga Blam su takodje preživele rat i još je u životu Olga Blam.
Priča zabeležena na osnovu sećanja moje majkeJulijane Hajon-Ćirić.Jasna Ćirić, 07.07.2007g. Niš
Preneto sa: El mundo sefarad
Mesto egzekucija i masovnih grobnica – Bubanj, spomenik i memorijalni park
Stratište na Bubnju je, posle stratišta u Jajincima kod Beograda, jedno od najvećih gubilišta u okupiranoj Srbiji. Nemačke snage su ga koristile do kraja rata. Po procenama, tu je ubijeno preko 10.000 ljudi. Na tom mestu 1950. godine napravljen prvi spomenik u obliku piramida, dok je 1963. godine uređen spomen kompleks sa novim spomenicima i amfiteatrom za komemoracije. CIEH je u toku dokumentacije mesta stradanja jedino na ovom memorijalnom kompleksu zatekao aktivan rad na renoviranju i održavanju. Stratište i memorijalni kompleks na Bubnju su u sastavu Niške opštine Palilula.
Jasna Ćirić, predsednica jevrejske opštine Niš
Osim u svom gradu, jevrejska zajednica Niša je sa lokalnim organizacijama i aktivistima tokom poslednje decenije postavila više spomen-ploča u sećanje na stradale i ugašene zajednice: Spomen ploču na zgradu niške sinagoge, spomenik u Pirotu, jevrejski deo memorijala u Leskovcu, spomen ploče u Višegradu i Zvorniku, i delimično izvedeno, a prekinuto je uređenje dela jevrejskog groblja u Nišu. Sajt posvećen istoriji života i kulturi jevrejske zajednice je: www.elmundosefarad.wikidot.com koji je ujedno, i najveći resurs autorskih tekstova članova jevrejskih zajednica regije o Holokaustu.
Nebojša Ozimić, direktor memorijalnog kompleksa "12. februar", u prostoru logora "Crveni krst" u Nišu.
Logor na crvenom krstu dobio je novu stalnu postavku čiji su autori kustosi istoričari narodnog muzeja u nišu Nebojša Ozimić i Ivana Gruden Milentijević. 12.2. 2018. Otvorene su sobe sa tematskim celinama “Rešenje jevrejskog pitanja”, “Društvo crvenog krsta” i “Koncentracioni logor Crveni krst” i “Svakodnevni život zatočenika logora”. Izložbe je otvorio g-din Dejan Radman, sin Darka Radmana jednog od poslednjih lekara logora. 5.12. 2018. Otvoren je drugi deo sprata - memorijalna soba sa imenima žrtava ovog logora i soba “Internirci u nacističkim logorima Evrope”. Ova izložba finansirana je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije na čemu se autori zahvaljuju kao i Jasni Ćirić, predsednici Jevrejske opštine Niš na ustupljenom materijalu. Više na sajtu Narodnog muzeja u Nišu >>>